OKKD

Jos u starom Japanu postovanje je bila prva lekcija koju je morao ucenik da nauci. Danas kod nas na zapadu taj osnov se polako gubi u moru materijalizma. Da postovanje nije tek tako poterbno govori moje iskustvo na jednoj konferenciji jedne internacionalne kompanije.

Toga dana imali smo razvijanje svesti moralnih nacela odredjenih etnickih grupa, pored japana bilo je tu jos i drugih drzava koje sa sobom nose odredjenu poruku. Japan je oslikavao istrajnost, pobedu, borbu. Kao pripadnici Japanskog drustva pojavili su se Sumo borci na Japanskom tatamiju za sumo. Za mene je to bio dozivljaj kao da sam zaista u Tokiu. Ambijent, muzika, ring sve je izgledalo kao Japan.

Dva sumo borca iz Beograda koji se Sumo borenjem bave godinama, su demonstrirali vestinu tradicionalnog Japanskog rvanja. A onda su usledili javni pozivi za nas zaposlene da pokusamo da ih pobedimo. Prvih par kolega koji su bili najhrabriji i fizicki izgledali najaci su pokusali da ostanu na ringu duze od 5 sekundi. Nisu imali srece jer su borci bili jaci, spremniji i znalacki potkovaniji. Znajuci da kolege znaju da se bavim karateom imao sam moralnu obavezu da se prijavim na borbu. Odluku da uradim ovako nesto ispred 300 kolega bila je teska. Odlucio sam, noge su mi se tresle od treme, i osecaja odgovornosti kad izadjem na ring.

Tradiconalno oblacenje poveza koje smo morali da uradimo preko mog odela proteklo je u velikom posmatranju prisutnih. Znajuci da me ceka kolos od 130. kg sto je nekih 50. kg vise od moje telesne mase, odlucio sam da raskopcam kosulju od svih dugmica kao i rukave.

Izlazak na ring prekinuo je sve moje strahove i ulio veliko samopouzdanje i smirenost u dusi. Naspram mene pojavljuje se kolos koji moze u zubima da me nosi, citam mu sa obraza lakomislenost i nepostovanje prema meni. Vidim da razmislja kako ce olako izgurati naizlged slabog i neiskusnog momak koji mozda u kompaniji samo kucka na nekom racunaru. Sudija nam daje znake pozdrava i proglasava pocetak borbe. Ustajem iz pocetnog polazaja i krecem ka protivniku kao da sam se vec predao. Protivnik silovito i neobzirno krece ka meni, trenutak hvatanja protivnika za moju kosulju za mene je bio inicijalna kapisla. Koja kao da je u meni otvorila vulkan KI energije kojom sam mogao brdo da pomerim a kamoli jednog obicnog coveka. Suprostavio sam mu se delic sekunde kako bi protivnik osetio da ima otpora i nastavio da ide napred. A onda je usledilo nesto cega se niko nije nadao, izmakao sam se u moju levu stranu i snazno povukao protivnika napred. Borac se opruzio i skliznuo sa ringa, ostao sam miran i stalozen dok sam se vracao na pocetno mesto. Publika je aplaudirala jer sam bio jedini zaposleni koji ga je pobedio do tog trenutka.

U mojoj glavi ucio sam prvu lekciju koju sam davno ucio i koju vecito ucim. Bila je to lekcija postovanja i nepodcenjivanja protivnika. Shvatio sam koliko je vazno u svakom trenutku postovati coveka ispred sebe, pa makar to bio i nas protivnik. Od tog trenutka moje ucenje o postovanju imalo je i prakticnu potvrdu i ocenu zrelosti za jednog karateku.

Posle borbe upoznao sam se prijateljem iz ringa, razmenili brojeve telefona i pricali o putu ratnika. Obojica smo shvatili da jedan od drugog imam mnogo toga jos da naucimo bez obzira sto ucimo razlicite skole borenja.